У понедељак 13. јуна 2005. године у 94. години живота престало је да куца племенито срце Василија Вучковића, родом из Бенковца, од оца Милана и мајке Бојане. Василије Вучковић је 1933. године завршио 58. класу југословенске војне академије и ступио у војну службу као водни официр, артиљериски потпоручник, 14. артиљериског пука у Вараждину. 1935. године одликован је Златном медаљом за ревносну службу а 1938. године Златном медаљом за Војничке Врлине. Други Светски Рат је затекао Василија на месту командира јединице за везу 38. ратног пука. Под притиском јаких снага немачких окупатора, потпомогнутим усташама и снагама Хрватске Сељачке Заштите, исте године бива заробљен у Крапини. У немачком ропству је провео пуне четири године. 6. априла 1945. године ослобађа га америчка Трећа Армија под командом генерала Патона. Василије је био веома активан у организацији Ђенерала Драже Михаиловића. До 1947. остаје у четничком логору Еболи под командом генерала Миодрага Дамјановића. Од 1949. године живи у Америци, а од 1950. године врши дужност секретара Српског Народног Савеза. Такође, био је председник црквено школске општине Свете Тројице у Сент Луису и председник месног одбора Српске Народне Одбране и месног одбора Српске Братске Помоћи у Сент Луису. Покојни Василије био је изложен у четвртак 16. јуна од 4 сата после подне до 8 сати увече у Светој Гори, НАШЕМ, српском православном погребном заводу у Чикагу, 3517 Норт Пуласки Роуд. Помен је обављен у седам сати увече у Светој Гори. Опело Василију Вучковићу одржано је у манастиру Нова Грачаница у петак 17. јуна у 11 сати пре подне. После опела обављена је сахрана на манастирском гробљу. Дубоко ожалошћени: супруга Златка, син Миленко са супругом Катарином и децом Миланом, Матејом и Михаилом, као и остала многобројна родбина, кумови, пријатељи и саборци у Отаџбини и Америци. Ова читуља остаће заувек на интернету као вечна успомена на Василија Вучковића.